Communication Breakdown: GESTOVI I MUDRE

GESTOVI

Početna ideja nastanka ciklusa fotografija gestova bila je konačno zaokruživanje moje opsesije neverbalnom komunikacijom tj. univerzalnim jezikom gestova. Gest je vizuelna poruka, koja naglašava bitno od nebitnog – gest se pojavljuje kao novi saobraćajni znak,ili putokaz, grafit. Lice ne postoji, postoji samo šaka ili šake, koje su portret unutrašnjeg stanja. Ruke su te koje stvaraju, dodiruju, porađaju, inicraju, udaraju, razaraju...

Gestovi s ovog podneblja spojeni su sa gestovima iz joge (mudre). Interpretacija odaslanih znakova zavisiće od karakteristika primaoca tih znakova, kao i od socijalnog konteksta u kojem se događa sama razmena znakova. Zato što, kada je reč o neverbalnom ponašanju, znakovi predstavljaju društvene norme koje se često podrazumevaju. Namere i svesnost onoga koji poruku prenosi nisu nužni preduslovi, budući da čovek neverbalno često prenosi i ono što ne želi ili ne namerava otkriti o sebi. Svaki čovek na podsvesnom nivou tumači ono što doživljava kad komunicira s nekom osobom.

Ksenija Kovačević

UNIVERZALNI JEZIK GESTOVA

Ksenija Kovačević – slike

…Gest kao univerzalni jezik (hiposemantička struktura) i artistička transverzala (performans-video-slika) uspostavljaju „ukorenjen” (čitaj: „kulturni”) iskaz koji izgovoren rečima Ksenije Kovačević izgleda ovako: „Gestovi su, za mene, nekakva spona sa nekim davno prošlim vremenom, dobom detinjstva i igre kada su deca čista, još uvek lišena manira odraslih, njihove diplomatije i slično”. Univerzalni jezik gestova transponovan s video-radova i performansa na štafelajnu sliku sigurno da ima vrlo jak „šum” klasičnog vokabulara slike. Ovo se pogotovu odnosi na kolorit koji, i po Ksenijim rečima, za nju nikada nije predstavljao problem. Žive boje proizašle iz potpuno „nedoktrinarne” potrebe da se instikt jednostavno oslobodi i preplavi konture gestova, proizvele su dinamiku psiho(termo) regulacije, tj. „boje unutrašnjeg stanja” i umnogome pojačale opšti utisak da se uz gestove jasno vide složena psihička stanja, da su gestovi uprkos „zaleđenoj” sekvenci vrlo pokretljivi, da su uprkos svojoj pokretljivosti još i „egzotični”, naprosto „našarani”, i kao takvi – uprkos svemu – veseli i topli. Ova „radost slikanja” proizvodi „radosne slike” koje dodatno evociraju primordijalnu nevinost direktnog i čistog opštenja.

Čedomir Janičić