Prilika za rekapitulaciju pređenog umetnčkog puta nekog umetnika obično se koristi, u skladu sa ekonomijom kraćeg
i bržeg iskaza, za pronalazak zajedničkih tačaka koje bi mogle da objedine sav
pređeni put ili bar ono što je na tom putu bilo najzanimljivije.
Sa radom Ksenije Kovačević prethodno rečeno prestaje da bude
tako jednostavno,
tim pre što se radi o umetnici sa dugim stažom u različitim medijima koji joj
nisu služili samo kao kreativni izlet, već sredstvo da izrazi sav kapacitet poruke
i teme zanimljive za visok nivo problematizacije.
Ksenija se pojavljuje u drugoj polovini devedesetih
godina sa video
ostvarenjima, mediju koji u tom trenutku dominira globalnom umetničkom scenom,
te postaje veoma privlačan za umetnike najmlađe generacije. Njeni radovi izazivaju pažnju na
festivalima Videomedeja (Novi Sad), Jugoslovenski festival
jeftinog filma (Subotica), LOW-Fi (Beograd), BREAK-21 (Ljubljana) i drugim, sa kojih
donosi i značajna priznanja. Njena video produkcija, tematski svedena i
dihotomična (muško-žensko, pokret-mirovanje, eros-tanatos...), ipak veoma zrelo
postavlja osnovne probleme koje će Ksenija pokušati da razvija kroz rad u drugim medijima. Tu, pre
svega, valja spomenuti problem komunikacije, pogotovu neverbalne, govor tela,
naročito ruku čiju izražajnost Ksenija proširuje iz video radova u slikarstvo,
fotografiju, grafiku, ali i instalacije i performans.
Problemom neverbalne komunikacije Ksenija ukazuje na
komlpeksnost društvene situacije u kojoj se komunikacija odvija: interpretacije,
kulturno-antropološkog nasleđa, društvenih normi, ali i podsvesnih automatskih
reakcija, koji svi zajedno, ma kako bili međusobno isključivi, ipak deluju u
prostoru želje onih koji komuniciraju, želje da uopšte nešto kažu i čuju/vide.
Ksenija od 2003. godine deluje u umetničkom dvojcu
Aufwiedersehen sa Milenom Popov iz Zrenjanina. Izazov koji joj upućuje period
tranzicije: političke teme, rodna ravnopravnost, novi identiteti, društvena
aktuelnost i sl.
bivaju snažnije istaknuti u delovanju ove grupe, dok, samostalno, Ksenija
otvorenije prilazi bazičnim pitanjima smisla umetnosti, položaja umetnika u
ovom i ovakvom svetu, stalnim izazovom komunikacije u paradoksalnoj situaciji
kada je sve komunikacija i kada se
čak i prostor intimnog mora indeksovati komunikacionim kodom bez kog svako
označavanje gubi smisao.
U svom slikarstvu Ksenija koristi brojne likovne
citate, ubacuje lajtmotive inspirisane naivnom i primitivnom umetnošću; forma u
celini je ekspresivna sa jednostavnim figurama ali neretko bogatom marginalnom
dekoracijom, njene teme su ili žanrovski uslovljene ili se pretvaraju u
svojevrsan transmedijski refren, poput rečnika neverbalne komunikacije.
Njen rad u materijalu otkriva važnost njenog
odnosa prema mediju kojim se
služi. Ako su njene
tematizacije nešto što se slobodno kreće iz medija u medij, njen tretman
tehničke izvedbe to svakako nije. Bilo da je u pitanju frame svakog
njenog video rada, grafički otisak, slika ili fotoprint, pažnja sa kojom se
odnosi baš prema tom sredstvu je izuzetna, poletna i otkrivalačka i nosi snažan
pečat punog autorskog prisustva.
Pitanje o samoj svrsi savremene umetnosti i položaja
današnjeg umetnika Ksenija u svojim stavovima daje najšečće kao upitnik, gotovo
kao anketu prikačenu na neku od
popularnih društvenih mreža. To joj daje neophodnu aktuelnost ali i otkriva
njenu želju da odgovorno pristupi umetnosti kao ozbiljnoj delatnosti u kojoj bi
rad i posvećenost suštini bili sastavni deo samopodrazumevajuće uspešnosti.
Da li je to baš tako ili nije, odnosno da li je to pitanje već postalo pomodna
fraza, obavezni intro u okviru visokokomercijalizovane orkestracije ili
nije, možda će nam otkriti baš Ksenijin dalji put. On i dalje traje uz veliki trud da se anketarski postavljena
pitanja ne pretvore u istu takvu umetnost, već da zadrže potreban tehnički nivo
otporan na laka pojednostavljenja. Zaslugom ove tehničke brižljivosti, neretko,
gotovo svi proklamovani stavovi odlaze u drugi plan, a mi ostajemo sa samim
delom u kom bezbrižno uživamo ne pitajući se ni o čemu posebno.
Uloga umetnika kao visokoprofesionalizovanog
ilustratora društvenih zbivanja ali i majstora za sofisticirani entertainment
ili dizajnera za dokolicu, Kseniji, takođe, nije strana. Njeni radovi na
gradskim bilbordima u Subotici čine direktno mešanje u vizuru javnog prostora i
upozorenje da umetnost, bez obzira na sve, nije i nikada ne može biti deo
svakodnevne rutine već, naprotiv, ultimativno iskakanje iz nje, njena sušta
opozicija. Istovremeno, ti radovi nisu uvreda za oko i dušu; pre bi se
reklo da predstavljaju istovremeno predah i subverzivni mig da osim ovog što se
vidi ima još nečeg i da je to nešto dostupno bez buke i besa,
revolucionarnih manifesta i ambicioznih prestupanja.
U prilog navedenom, recimo da Ksenijin angažman nikada nije
bučan, ali ne podnosi ni pogled iz prikrajka. On je jasan i otvoren, pošten,
otporan na mistifikacije i naknadna skraćivanja, te svoj balans sa dekorativnim
narušava samo onda kada za to ima razloga i kada to Ksenija izričito želi.
Zamah čistih tranzicionih
tema postepeno jenjava tokom dvehiljaditih. Pojavom integralnog umetničkog
ko-je-ko na vojvođanskoj sceni Made in NS
(2006) i projektima Pokretanje istrage I i II (2003/4 i 2008)-u oba projekta
pojavljuje se Ksenijin rad- simbolično
se završava prelazno poglavlje domaće
umetnosti. Umetnost više nije u poziciji (poželjnog?) političkog korektiva, dok
umetnik postaje saradnik sistema brze razmene sofisticiranog entertainmenta (sve manje
sofisticiranog, sve više estradnog). Pojava i razvoj upload operacija i podrške globalnog plasmana svakodnevnih
bezbrojnih digitalnih sadržaja dodatno otežava aktuelnost umetničkog izraza.
Ksenija se susreće možda sa najvećim izazovom svoje karijere, ali i pitanjem
koje svaki umentik sebi danas mora da postavi: da li umetnost mora da prestane da bude po svaku cenu komunikativna da bi opstala?
Ili, malo preciznije: u svetu u kom je sve umetnost, a svako umetnik, šta
činiti da se izađe iz tog „sve“ i da li je to, uopšte, moguće i ako jeste da li
je baš to umetnost?
Čedomir Janičić
