 |
Chat sa Paolinom, grupa Auf Wiedersehen, 2007, fotoinstalacija, fotografije 50x150 cm |
… Kanovina Paolina, po kojoj su Ksenija i Nena sačinile svoj rad, javlja je u društvenoj situaciji za koju je nemoguće pronaći samo jednu reč. Pokušaj restauracije aristokratskog sjaja posle revolucije, značajna arheološka iskopavanja i upoznavanje s rimskom, grčkom, etrurskom i egipatskom umetnošću, kosmopolitska kulturna politika prvog carstva, poverenje u racionalni izvor vrlina, istovremeno oduševljenje antičkim temama i formom i egzotičnim svetom orijenta, samo su neki od grubih opisa situacije u kojoj nastaje poznata skulptura. Kanova, kao jedan od najznačajnijih predstavnika klasicizma, u svom radu pokazuje majstorstvo i maksimalnu koncentraciju svih osobina stila u kom se kao umetnik kreće. Praksitelovski ljupka izrada, brižljiv odnos prema detaljima i dostojno oživljen duh renesanse i antike, u službi su pretvaranja frivolnog originala u uzvišeni, idealizovani simbol ženskog savršenstva oličenog u boginji ljubavi. Koliko je idealizovanje žene, odnosno njenog tela, zapravo njena/njegova zloupotreba? I koliko je ta zloupotreba (ukoliko je ima) okrenuta specifično protiv žene? Paolina Borgeze, frivolna Napoleonova sestra, teško se može nazvati žrtvom manipulacije ili makar manipulacije u kojoj ona svesno ne učestvuje. Ona (njena ličnost), svakako, nije cilj Kanovinog dela. Cilj je idealna forma društvene grupe na vlasti koja, između ostalog, i putem baš te forme i vrednosnog sistema zasnovanog na posebnim kriterijumima karakterističnim za tu grupu, potvrđuje vlastiti legitimitet. Ne govorimo o telu bilo koje žene (pogotovu ne siromašne, neobrazovane i u javnosti marginalizovane žene), već o onom o kojem je izgrađen odnos u dominantnim socio-ekonomskim i kulturnim grupama. U svetu u kojem se muškarci prikazuju kao heroji, a žene kao boginje, sve ispod tih kriterijuma je prosto i nedostojno javnog prikazivanja…
 |
Canova: Paolina Borghese |
…Žensko telo, kao nepresušni duhovni resurs za zajednicu, će biti svakako jedan od retkih primera kulturoloških konstanti kojim će se svet lakše sporazumevati, ali i stvarati polja napetosti. Manipulacija tim i takvim telom biće, zapravo, specifična leksika jednog novog, univerzalnog jezika. Očekivanja žena da budu i dalje manipulisane od tribalnih recidiva čisto muških kultura, ostaće neispunjena. Sita, moćna, zapadna i lenja žena moraće pomnije i sofisticiranije tragati za svojim nezadovoljstvima. Buduća kultura će uveliko zavisiti baš od te potrage.
Čedomir Janičić
