DANAS od 18:00 – Razgovor o prekidima komunikacija

Komunikacija ili prekid komunikacije? – najava pratećeg programa i zatvaranja izložbe Ksenije Kovačević – Communication Breakdown

Uvodna reč

Prilika za rekapitulaciju pređenog umetnčkog puta nekog umetnika obično se koristi, u skladu sa ekonomijom kraćeg i bržeg iskaza, za pronalazak zajedničkih tačaka koje bi mogle da objedine sav pređeni put ili bar ono što je na tom putu bilo najzanimljivije.

Sa radom Ksenije Kovačević prethodno rečeno prestaje da bude tako jednostavno, tim pre što se radi o umetnici sa dugim stažom u različitim medijima koji joj nisu služili samo kao kreativni izlet, već sredstvo da izrazi sav kapacitet poruke i teme zanimljive za visok nivo problematizacije.

Ksenija se pojavljuje u drugoj polovini devedesetih godina sa video ostvarenjima, mediju koji u tom trenutku dominira globalnom umetničkom scenom, te postaje veoma privlačan za umetnike najmlađe generacije. Njeni radovi izazivaju pažnju na festivalima Videomedeja (Novi Sad), Jugoslovenski festival jeftinog filma (Subotica), LOW-Fi (Beograd), BREAK-21 (Ljubljana) i drugim, sa kojih donosi i značajna priznanja. Njena video produkcija, tematski svedena i dihotomična (muško-žensko, pokret-mirovanje, eros-tanatos...), ipak veoma zrelo postavlja osnovne probleme koje će Ksenija pokušati da razvija kroz rad u drugim medijima. Tu, pre svega, valja spomenuti problem komunikacije, pogotovu neverbalne, govor tela, naročito ruku čiju izražajnost Ksenija proširuje iz video radova u slikarstvo, fotografiju, grafiku, ali i instalacije i performans.

Problemom neverbalne komunikacije Ksenija ukazuje na komlpeksnost društvene situacije u kojoj se komunikacija odvija: interpretacije, kulturno-antropološkog nasleđa, društvenih normi, ali i podsvesnih automatskih reakcija, koji svi zajedno, ma kako bili međusobno isključivi, ipak deluju u prostoru želje onih koji komuniciraju, želje da uopšte nešto kažu i čuju/vide.

Ksenija od 2003. godine deluje u umetničkom dvojcu Aufwiedersehen sa Milenom Popov iz Zrenjanina. Izazov koji joj upućuje period tranzicije: političke teme, rodna ravnopravnost, novi identiteti, društvena aktuelnost i sl. bivaju snažnije istaknuti u delovanju ove grupe, dok, samostalno, Ksenija otvorenije prilazi bazičnim pitanjima smisla umetnosti, položaja umetnika u ovom i ovakvom svetu, stalnim izazovom komunikacije u paradoksalnoj situaciji kada je sve komunikacija i kada se čak i prostor intimnog mora indeksovati komunikacionim kodom bez kog svako označavanje gubi smisao.

U svom slikarstvu Ksenija koristi brojne likovne citate, ubacuje lajtmotive inspirisane naivnom i primitivnom umetnošću; forma u celini je ekspresivna sa jednostavnim figurama ali neretko bogatom marginalnom dekoracijom, njene teme su ili žanrovski uslovljene ili se pretvaraju u svojevrsan transmedijski refren, poput rečnika neverbalne komunikacije.

Njen rad u materijalu otkriva važnost njenog odnosa prema mediju kojim se služi. Ako su njene tematizacije nešto što se slobodno kreće iz medija u medij, njen tretman tehničke izvedbe to svakako nije. Bilo da je u pitanju frame svakog njenog video rada, grafički otisak, slika ili fotoprint, pažnja sa kojom se odnosi baš prema tom sredstvu je izuzetna, poletna i otkrivalačka i nosi snažan pečat punog autorskog prisustva.

Pitanje o samoj svrsi savremene umetnosti i položaja današnjeg umetnika Ksenija u svojim stavovima daje najšečće kao upitnik, gotovo kao anketu prikačenu na neku od popularnih društvenih mreža. To joj daje neophodnu aktuelnost ali i otkriva njenu želju da odgovorno pristupi umetnosti kao ozbiljnoj delatnosti u kojoj bi rad i posvećenost suštini bili sastavni deo samopodrazumevajuće uspešnosti. Da li je to baš tako ili nije, odnosno da li je to pitanje već postalo pomodna fraza, obavezni intro u okviru visokokomercijalizovane orkestracije ili nije, možda će nam otkriti baš Ksenijin dalji put. On i dalje traje uz veliki trud da se anketarski postavljena pitanja ne pretvore u istu takvu umetnost, već da zadrže potreban tehnički nivo otporan na laka pojednostavljenja. Zaslugom ove tehničke brižljivosti, neretko, gotovo svi proklamovani stavovi odlaze u drugi plan, a mi ostajemo sa samim delom u kom bezbrižno uživamo ne pitajući se ni o čemu posebno.

Uloga umetnika kao visokoprofesionalizovanog ilustratora društvenih zbivanja ali i majstora za sofisticirani entertainment ili dizajnera za dokolicu, Kseniji, takođe, nije strana. Njeni radovi na gradskim bilbordima u Subotici čine direktno mešanje u vizuru javnog prostora i upozorenje da umetnost, bez obzira na sve, nije i nikada ne može biti deo svakodnevne rutine već, naprotiv, ultimativno iskakanje iz nje, njena sušta opozicija. Istovremeno, ti radovi nisu uvreda za oko i dušu; pre bi se reklo da predstavljaju istovremeno predah i subverzivni mig da osim ovog što se vidi ima još nečeg i da je to nešto dostupno bez buke i besa, revolucionarnih manifesta i ambicioznih prestupanja.

U prilog navedenom, recimo da Ksenijin angažman nikada nije bučan, ali ne podnosi ni pogled iz prikrajka. On je jasan i otvoren, pošten, otporan na mistifikacije i naknadna skraćivanja, te svoj balans sa dekorativnim narušava samo onda kada za to ima razloga i kada to Ksenija izričito želi.

Zamah čistih tranzicionih tema postepeno jenjava tokom dvehiljaditih. Pojavom integralnog umetničkog ko-je-ko na vojvođanskoj sceni Made in NS (2006) i projektima Pokretanje istrage I i II (2003/4 i 2008)-u oba projekta pojavljuje se Ksenijin rad- simbolično se završava prelazno poglavlje domaće umetnosti. Umetnost više nije u poziciji (poželjnog?) političkog korektiva, dok umetnik postaje saradnik sistema brze razmene sofisticiranog entertainmenta (sve manje sofisticiranog, sve više estradnog). Pojava i razvoj upload operacija i podrške globalnog plasmana svakodnevnih bezbrojnih digitalnih sadržaja dodatno otežava aktuelnost umetničkog izraza. Ksenija se susreće možda sa najvećim izazovom svoje karijere, ali i pitanjem koje svaki umentik sebi danas mora da postavi: da li umetnost mora da prestane da bude po svaku cenu komunikativna da bi opstala? Ili, malo preciznije: u svetu u kom je sve umetnost, a svako umetnik, šta činiti da se izađe iz tog „sve“ i da li je to, uopšte, moguće i ako jeste da li je baš to umetnost?

Čedomir Janičić